Када нас људи питају за мотиве доласка у Аустралију, увек кажемо и то и најискреније мислимо да су то – деца. Нама руку на срце није било лоше (ако се узме у обзир само наша микроклима, са солидним пословима, позицијама, фриленс пословима и лагодностима класичне средње класе) , али када смо се пресабрали шта деци остављамо, какве су им шансе у Србији и каква им је вероватна будућност, да ће највероватније живети лошије у сваком смислу него ми, није било дилеме треба ли да макар пробамо негде другде. Макар привремено. Макар да видимо како изгледа живети, стицати искуства и образовати се негде другде.
Један од мотива за одлазак баш у Аустралију је био њен едукативни систем. Наш већ сви познајемо добро и ја сам морам вам рећи, скоро десет месеци годишње имала чвор у стомаку од наше школе. Буквално.
Иако ми је, када су деца кренула у школу, главни циљ био да остану гладни учења и да га не замрзе, морам признати да у томе нисам баш успела. Упали смо у школску машину, која једе и родитеље и децу.
Колико год да у нашем школском систему волим опште образовање и ширину које даје (или је давало?), методе учења из половине 20. века нису добре и не пријају деци 21. века.
Ипак, после годину дана у Аустралији, нисам сигурна ни да ли сам више одушевљена њиховим школством или сам више анксиозна због тога што је потпуно другачије од нашег.
Ми у шали кажемо да испада је овде за школовање најважније вези да дете мора да понесе шешир и воду у школу, иначе дете неће моћи да има физичку активност, што им је овде добар део дана.
Још увек највише проблема у прилагођавању том систему имам ја.
Од особе која је морала да буде упућена у дечију школу и да се невољно укључује, ја сам данас особа која нема појма шта деца раде у школи, зашто немају домаћи, како то уче а нигде уџбеника ни преслишавања? Зашто сваку област само мало загребу и зашто су географија, социологија и историја стрпани у један предмет, зашто деца овде имају 5 обавезних и два изборна предмета а њихови вршњаци у Србији 14?
Све ми је то прилично конфузно и тешко за прихватање, јер је много другачије од онога што смо ми пролазили кроз школу годинама, а и Јана и Алекса неколико година.
Зато сам пробала да на папир ставим своја размишљања, одушевљења, с једне стране али и недоумице и анксиозност с друге стране, када је у питању промена школског система у којем су моја деца, као и све могуће последице које то носи.
Напомињем пре свега да ја нисам педагог, и да се не разумем у теорије о учењу, водим се здравим разумом, својим искуством и неминовно сам под утицајем образовног система у којем сам сама порасла.
Ево неких од главних разлика између аустралијских и наших, српских школа и зашто ме оне и радују и муче у исто време:
1. Деца су неупоредиво мање оптерећена.
Заиста, није за поређење. Јана је у шестом разреду у Србији имала 14! предмета, сада у Аустралији у 9. разреду има укупно 7. Од тога су два изборна, а она је изабрала фотографију, и фитнес и кување. У сваком семестру може да мења изборни предмет и да се тако опроба и види шта јој више лежи.
Ово двоје млађих, основаца имају 5 основних предмета, плус изборне, али колико видим већину времена предмети су измешани. Немамо чак ни распоред часова, за ово двоје млађих, јер су им часови често измешани.
У школи су од 9 до 3, осим малих одмора између часова имају и паузу за ручак. Код куће најчешће не морају да раде (причам опет о основној школи), али када добију неке пројекте, раде их са ентузијазмом ( и добију заиста дуге рокове да их заврше).
Највећу промену видим на Алекси, који никада није био љубитељ школе у Србији и стално је радио на гурку а ја трошила невиђено много времена да испратим да ли је урадио домаћи, да га преслишам, да извучем из њега шта су радили у школи, има ли контролни и слично. Да није било његове дивне учитељице Марине с којом сам тесно сарађивала, школа би нам била још стреснија. Овде, он је човек процветао! Воли да иде у школу, нема стреса и фрке, нити се ја осећам лоше у вези с његовом школом.
- Нема књига (у основној школи)
Ово је једна од ствари које ми баш сметају. Колико год да деца активно уче у школи, да ли је могуће ослањати се само на оно што си чуо- запамтио на часу? Док су у нижим разредима то још и могу да разумем, стално добијају листове из неких књига да носе кући, разне бојанке и књиге активности, али у старијим разредима, то ми све делује помало бесмислено и плитко.
Ок, не иде да деца 21. века уче гомилу података који им не требају, али неке ствари су просто општа култура, и на крају крајева, зар им није лакше да стекну утисак о некој материји ако је имају заокружену у једној књизи? Кажем опет, није исто у свим школама, али у оним у које тренутно моја деца иду, јесте и то ме мало нервира. Не знам колико је то релеватно, али и Писа тестирања не показују баш сјајне резултате аустралијских ђака.
А опет, с друге стране, деца чувају своје пројекте на рачунарима, редовно користе компјутере у школи за претраживање и учење, а недавно сам се шокирала када сам схватила да Сара уме да направи презентацију у Поњер Поинту (играли смо се у школи, додаје). Једноставно, они су стицање знања преусмерили на неке друге области.
- Не инсистира се на репетитивном приступу учењу
Ово је принцип који ми се суштински свиђа, али ми се опет чини да деци која не желе да се удубуљу, оставља с плитким знањем. Или, рецимо, они ће неке појаве можда добро разумети, али ће о нијима фактографски мало знати. Али, зар то није природно? И колико ми данас знамо ономе што смо некада бубали, ако нас то није заиста интересовало?
Заправо, највећи ми је утисак да у нашем систему постоји корпус ствари које просто мораш да знаш (о.к. то није нужно колико тона мрког угља је правила СФРЈ или број коза које има Србија), док је то овде сведено на минимално нужно познавање света око нас и принципа на којима функционише, а да је све остало ствар личног интересовања. И воље за самосталним учењем.
Најбоље да наведем пример. Јана је рецимо недавно имала пројекат из историје, учили су о принудној мобилизацији Аустралијанаца у светским ратовима. Пандан томе је учење силних лекција из историје у Србији, преслишавање, бубање чињеница и година. Овде је њен задатак био да напише есеј у којем ће изложити своје мишљење о тој мери, да ли је држава била у праву, или људи који су се тој одлуци опирали. Количина потребног рада је можда слична, али начин рада је потпуно другачији, а верујем и начин како се информације усвајају.
- Свако дете је прича за себе и нема поређења ни такмичења
У школама овде немате појма ни ви, а ни ваша деца какав је успех другара из разреда и клупе. Нико не зна оцене и успех друге деце. И то ми се јако допада, јер се деца не деле на „добре“ и „лоше“ ђаке. Такође, деца која имају све „А“ су редак случај, и сматра се да је нормално да деца нису пођеднако добра у свакој области.
Нема јавног прозивања око оцена, ни на часу, а хвала Богу ни на родитељском ( а лично сам доживљавала родитељске састанке у Србији где су присутна деца, па се јавно пред свима срамоте „лошим успехом“ и сувим критиковањем, без имало похвале и лепе речи.
С друге стране, нема ни подстицања такмичања, па помало смета што кад се такмиче, сви добију награде, и што се награде, иако су подстичуће, додељују за све и свашта – у Јаниној школи на пример добијеш „ањард“ чак и ако си дете које је у највећем проценту било присутно у школи тог семестра.
Тако да свака појава има лице и наличје. И сматрам да пођеднако може да буде штетан домаћи модел који се састоји од критика и захтевања да увек будеш најбољи и да је све испод петице лоше, али и овдасње неподстицање такмичења и став да су сви супер и најбољи. Најбоље је ко може и уме да плива у средини.
- Скоро да нема домаћег
О.к. ово ми мало иде на живце. Зашто?
Зато што деца дођу из школе и не знају шта ће са собом. Не могу баш да тражим од њих да понове шта је било у школи, јер нема књига, а ни свесака (код малаца у основној, ови велики, од 7. разреда на даље, носе свеске кући), а онда још нема ни домаћег. Добију они домаће, понекад, али су то углавном пројекти с роком од неколико недеља.
Домаћи има своју улогу, треба да подвуче оно што је рађено у школи и помогне да се знање продуби и учврсти. Верујем да домаћи задатак има своју улогу не само у сврху едукације, већ и да су корисни за стварање радних навика. Али, ко мене пита 🙂
На крају крајева, колио год да је школа у Аустралији лагана, последња два разреда средње школе, који се једино и бодују за упис на факултет, захтевају озбиљан рад. И како онда очекују да деца уложе озбиљан труд у учење, ако немају радне навике и нит’ умеју да седе и уче кад дођу кући?
- Сва деца у свим школама носе униформе
Ова тековина ми се јако допада. Нема главобоље око облачења, нема натезања с децом ујутру шта ће да обуку, а лепо изгледају онако сви исто обучени 🙂 Мислим да и њима пружа другачији осећај, осећај да су део неке заједнице. Деца су ову промену веома лако прихватила и радо носе униформе.
И јако је лепо видети реке деце у униформама. Некако, ђаци изгледају као ђаци. Да не причам о томе што нема модних катастрофа, попут мајица изнад пупка, одеће која више приличи ноћним клубовима него школи. Да не причам колико је практичније и на крају јефтиније, треба вам неколико пари мајица и хеланки-сукњи-шорцева и школска јакна.
И жао ми је што је прича о униформама у Србији наишла на толико подељена мишљења, јер је то заиста практична и лепа тековина.
- Имате много путања да стигнете до циља, а не само један
Ово је и добро и лоше. Скида огроман терет притиска с деце, с друге стране, чини их превише опуштеним јер знају да увек имају излаз, и да на много начина могу да дођу до циља. На пример, у Србији, да би уписао факултет који желиш, од најранијих разреда основна школе мораш да имаш све или скоро све петице. И то све време. Онда да упишеш средњу школу коју желиш да би студирао оно што желиш. И често ни то није довољно!
Овде, с друге стране, први разреди (првих 10 практично) су опуштене и без икакве пресије. Они који желе да студирају морају да узму и положе такозване АТАР програме, и на основу тог скора могу да упишу одређене факултете. Ако погледате листу већине универзитета, граница за упис није тако висока, осим на неколико најпрестижнијих универзитета, попут оног у Сиднеју и Мелбурну.
Та растерећеност пружа деци прилику да студирају оно што заиста желе и онда када желе. Па на све стране можете срести људе који су школу напустили у 10. разреду, па јој се касније вратили, завршили студије и постали успешни у свом послу. Или су у 40. решили да промене каријеру, па уписали други факултет- школу.
- Оцена овде и оцена у Србији није исто
Чак и ако нисте навикли да вам је дете „петичар“, овде ће вам бити непријатно, јер А у Аустралији и 5 у Србији апсолутно немају везе једно с другим. Док се у Србији неуспешним, па малтене незналицом сматра дете које није добило 5 на испитивању, а 4 на контролном је пропуст, овде је оцена А резервисана само за изузетну децу, која у некој области бриљирају. А оцена за савладано градиво је Ц и сматра се да је дете испунило очекивано и просечно за дете тог узраста.
Мени то није помогло када смо добили прве оцене а полугође завршили да Ц и понеком Б оценом. Наравно, амбициозна мајка је сметнула с ума да су деца пала с Марса, да уче на непознатом језику и непознатом систему. Сада су они уклопљени боље, па су и оцене много боље, али се формирању и на другачије начине – док с једне стране да би имао А из неког предмета, довољно је да просек оцена буде већи од 75%, с друге стране, не бодују се само контролни задаци и активност на часу. У оцену улази много других детаља, као на пример, колико питања постављаш.
- Школа апсоулутно није родитељска брига
Ако постоји једна ствар која овде доноси огромно растерећење у односу на школу у Србији, то је да школа апсолутно није брига родитеља и осмишљена је тако да се родитељи не мешају и не штрецају око успеха своје деце. Важно је да су деца добра, да не праве проблеме, а ако негде запне с учењем, родитељи ће бити позвани на разговор. У супротном, нема потребе да се много ангажујете око школовања ваших јуниора, нарочито не на онај домаћи „учитељице, само да нешто питам“, начин.
Ја сам на почетку још и покушавала, одем да се распитам, нарочито због наше специфичне ситуације, Сара није знала ни реч енглеског а упала је одмах у други разред, Јана у осми разред (који је овде други средње). Одустала сам после неколико пута, јер сам уверавана да су они супер. И да ће све да легне на место и да се не бринем. Нису хтели да их чак убаце у специјални додатни програм за енглески, и тиме нам сачували значајан новац а и омогућили деци да се што пре интегришу.
Речју, мало сам понекад нервозна колико школа не треба да ме се тиче. Наше је да платимо излете и дођемо и апладирамо када имају приредбе, на којима спреме мали уметнички програм и додељују деци награде за све и свашта како би их похвалили и мотивисали. То што ја не умем да се опустим, само је мој проблем, очигледно 🙂
Ваљда ћу се и ја једном навићи. Да школа није моја брига. Да су они срећни и растерећени. И да ћемо морати додатно да се едукујемо, како би знању дали мало ширине али и мало националних података, који у овом делу света никоме осим нама нису важни.
И остаје да се надамо да ће деца имати оно што смо им желели када су као првачићи по први пут сели у школске клупе – да воле учење и да желе да уче. Уосталом, мама и тата су им добар пример, још уче, под старе дане.
Извор: lolamagazin.com
Унија Горњи Милановац 