Велика пљачка просветара: Држава понижава оне који нам уче децу
Професорска колонија, делић Београда омеђен улицама Цвијићевом, Чарлија Чаплина и Здравка Челара – један од најлепших за живот у центру града – састоји се највећим делом од кућа чија појединачна вредност није мања од пола милиона евра. Име је добила по томе што су се у том крају кућили угледни српски професори, наставници и учитељи, а нашао би се ту и покоји лекарски дом. Да би данас наставник са факултетским образовањем купио кућу у Колонији, требало би да ради 64 године. Да не једе, нити да има било какве друге трошкове, наравно.
Овај податак најбоље говори о томе у какво је стање држава довела просвету. Најгоре од свега је што тренд пада плата просветних радника у односу на просечну плату у Србији траје већ годинама, а у односу на просечну плату у јавном сектору нема смисла уопште говорити.
Просветари су 2023. годину завршили с просеком од 76.062 динара, што је безмало 10.000 динара мање од републичког просека који износи 86.007 динара. Разлика је 2019. године била 703 динара, годину дана касније 978, 2021. године 3.814 динара, 2022. године 8.539, да би прошле године скочила на 9.945 динара. Веома лош тренд за оне који нам уче и васпитавају децу је очигледан и јасно показује да је образовање запостављено. Ако се све ово зна, не чуди чињеница да се број бруцоша на наставничким смеровима на Математичком и Физичком факултету једва броји прстима две руке, што ће за директан резултат имати да већ за неколико година овим предметима неће имати ко да нам учи децу. А даље је пут познат, када нема довољно возача аутобуса, медицинских сестара или чистача, ту су људи из Индије и Непала, држава које се налазе на четвртом и петом месту оних чијим је грађанима Србија прошле године издала највише радних дозвола. Тако ће бити и у образовању.
Синдикати просвете и декани наставничких факултета изашли су прошле године са Платформом за спас образовања у којој се каже да је потребно да плате наставника буду од 30 до 35 одсто веће од просечних да би се за наредни период обезбедио наставнички кадар за рад у образовању. Уз враћање поштовања и угледа наставника у друштву. Од свега тога Србија је миљама далеко.
Негативни тренд само заустављен
Однос основне плате наставника са седмим степеном образовања и просечне плате у Србији тренутно је око 0,9. У Хрватској је тај однос 1,1, у Федерацији БиХ 1,22, а у Републици Српској 1,26. Оно што, дакле, имају наставници у Српској, у Србији могу само да сањају. Сличан коефицијент се користи и приликом одласка у пензију, па они наставници који свој радни век завршавају сада, добијају мању основицу за пензију од колега које су престале да раде раније. Оно што посебно забрињава наставнике јесте да се, у ситуацији у којој минималне плате у Србији расту, њихова примања све више удаљавају од просечних и приближавају минималцу. Тај негативни тренд је, додуше, после низа година у 2023. заустављен, али само заустављен, до побољшања материјалног положаја наставника није дошло.
Након прошлогодишњег протеста просветара, Влада Србије се обавезала да до 1. јануара 2025. године њихове плате буду изједначене са просечним у Републици, али пошто је до тог датума остало мање од 10 месеци, а разлика је, како смо већ горе писали, скоро 10.000 динара, просто се не види начин на који Влада може да испуни то своје обећање. Синдикалци су на седници Социјално-економског савета представили премијерки Ани Брнабић и њеном тиму све ове податке, на шта су представници власти закључили да „положај запослених у српском образовању није прихватљив“. Наставници то врло добро осећају већ годинама.
Ту је и прича о платним разредима, који се одлажу из године у годину, а који би средили стање са платама у целом јавном сектору. Ради се о томе да би се основица множила унапред предвиђеним коефицијентима за разне професије, па би запослени истог степена образовања имали разлику у примањима само за разлику у коефицијенту. Тако би се плате наставника ускладиле са платама у здравству, војсци, полицији, по локалним самоуправама…
Просвета није приоритет власти, сви други у јавном сектору јесу
Платне разреде је најавила још 2014. године некадашња министарка државне управе и локалне самоуправе Кори Удовички, да би потом о њима као о скорој ствари говорио њен наследник у министарству Бранко Ружић, који их је 2017. најавио за 2019, да би те 2019. рекао наредне године. Потом је дошла корона, па за платне разреде опет није било време, али је те 2020. нова шефица министарства Марија Обрадовић изјавила да су платни разреди „основни задатак њеног министарства“. Од њих и даље нема ништа…
Добривоје Марјановић, председник Уније синдиката просветних радника Србије (УСПРС), каже за НИН да Унија две и по деценије упозорава да ће доћи до колапса образовног система.
„Ми који седимо у учионицама најбоље смо видели да нас чека овај сценарио. Просвета је дуго у запећку. И увек смо се борили са секторским повећањима плата. Изађу људи из власти и најаве повећање за јавни сектор од пет, седам или 10 одсто, то је за неке солидно, али то нама у просвети значи да нас још више удаљавају од других, јер ако подигнете примања за 10 одсто и онима који имају 100.000 и онима са 80.000, разлика је још већа. Инсистирали смо на томе да добијемо платне разреде, али и даље ништа од тога“, прича Марјановић.
Он каже да је проблем и што просвета никада није била приоритет власти, а да сви други у јавном сектору јесу.
„Са повећањима плата од 2009. до 2015. године, нама су медицинари побегли 30-40 одсто, па када смо почели преговоре о платним разредима једноставно нисмо били у истом кошу. Онда је 2017. постигнут договор о платним разредима, а Влада је тим поводом донела документ по ком би запослени у просвети у наредне две године добили повећање од 35 одсто у односу на остатак јавног сектора. А онда је све то склоњено са дневног реда јер су у влади схватили да би имали незадовољство у другим јавним службама. Због тога смо прошле године донели одлуку да више не тражимо процентуална повећања, већ, за почетак, да инсистирамо да дођемо до тог фамозног републичког просека“, објашњава Марјановић.
Он наглашава да је пројекција да ће републички просек почетком наредне године бити око 110.000 динара.
„Плата у просвети је сада нешто преко 86.000. Ми смо са Владом у октобру потписали протокол по коме основна плата у просвети почетком 2025. године треба да буде изједначена с просечном. Видећемо шта ће бити“, каже Марјановић и додаје да би наставници, да су уведени платни разреди како је договорено 2017, већ сада имали плату од око 110.000 динара.
Даје и више него илустративан пример проблема у образовању – плата медицинске сестре са четвртим степеном школе блиска је плати наставника, који мора да има мастер, дакле, не само основне студије.
„Плате су наш вишедеценијски проблем“
Његов колега Славко Дерењ, потпредседник Синдиката просветних радника „Независност“, каже да су са захтевом за повећање плата последњи пут пред премијерку Ану Брнабић изашли на Социјално-економском савету.
„Закључак је био да хитно мора да се побољша материјални положај запослених. Образовању је заиста претио колапс. Ми смо почетком септембра добили повећање од 5,5 одсто, али то није било довољно да се заустави пад у односу на просечну плату у Србији. Протокол који је потписан са Владом у октобру каже да до почетка 2025. треба да достигнемо тај просек. Плате су наш вишедеценијски проблем. Последњи пут када смо били колико-толико задовољни висином примања у односу на друге запослене у јавном сектору било је 2007, 2008. године“, прича Дерењ.
Он наглашава да је велики проблем што примања просветара беже од просека ка минималцу.
„Сваке године смо све даље од просечне плате, а све ближе минималној. Министарка просвете Славица Ђукић Дејановић, када смо разговарали са њом, прво није разумела, мислила је да ми тражимо просечну плату у јавном сектору, а ми тражимо просечну у Републици. То је велика разлика. Људи у Влади знају да постоји велики проблем, чак је и председник (Вучић) говорио тим поводом, они су негде свесни свега, видећемо шта ће урадити“, објашњава Дерењ.
Потпредседник Уније Звонимир Јовић каже да је са Владом потписан споразум још 2015. године о увођењу платних разреда до краја те године.
„То је било када смо излазили из штрајка, највећег у историји Србије. Ево, још мало ћемо славити 10 година, а од платних разреда нема ништа. Не постоји спремност да се тај проблем озбиљно реши. Ми смо слали људе у Словенију, која је то добро решила, тамо се тачно зна колика је коме плата у јавном сектору, плата спремачице са првим степеном је толика, а плата председника толика, и није битно где радите у јавном сектору, најважнији је степен образовања“, каже Јовић.
Марјановић се надовезује:
„Те 2015, када смо се договорили о платним разредима, потписао је министар Срђан Вербић, ту су били и Кори Удовички, премијер Вучић… Исти ти људи воде државу и сада. Министар финансија био је Синиша Мали… Сада је главна тема у јавности оцењивање ђака, то су периферне ствари…“
Он каже да су синдикати просвете, декани универзитета и Друштво директора школа Србије потписали заједничку платформу у којој као основна ствар стоји да плата наставника мора да буде 30-35 одсто већа у односу на републички просек.
„Али понављам, ми у овом тренутку само тражимо просечну плату. Нећемо ни да говоримо о јавним предузећима, ЕПС-у, на пример, тамо је плата помоћног радника блиска плати наших запослених са мастер дипломом. То је деградирање и оно сада долази на наплату – на наставничким смеровима на факултетима имамо само по неколико кандидата. А већ сада нам недостају не само математичари и физичари, већ и сви други наставници. У школи у којој ја радим нисмо могли да нађемо наставницу музичког, тим људима се више исплати да раде и по вртићима, они су педагози по струци, могу то. Ни студенти не желе да раде за новац за који ми радимо“, рекао је Добривоје Марјановић.
Проблеми са кадром
Славко Дерењ каже да је на Радној групи, која је формирана прошле године у октобру и чији је задатак да прати спровођење договореног, речено да ће платни разреди бити уведени 1. јануара 2025. године.
„Ми не верујемо у то, нама то причају од када је Кори Удовички била министарка. Они то не могу да изведу, нису спремни финансијски. Мада су и у причи о платним разредима издвојени поједини сектори, правосуђе, војска, државни органи… Платни разреди су предвиђени за буџетску сиротињу. Али и они би за нас били огроман помак. Знате, просвета није миљеник власти. Проблем је што они рачунају колики им је укупан трошак за просвету, и ми смо ту на другом месту, а не гледају колико људи у просвети ради“, објашњава Дерењ.
И он каже да људи масовно одлазе из просвете.
„Одлазе колеге математичари који су завршили наставничке смерове на факултетима, они се врло лако уклопе у програмирање, рецимо. Једна колегиница је отишла у кладионицу да рачуна квоте, јер је плата тамо вишеструко већа. Не знамо како ћемо да заменимо те људе, посао са децом не може свако да ради, треба имати сензибилитет за то, поготово у средњим школама. Проблем са кадром имају и факултети, а камоли школе“, закључује Дерењ.
Извор:
Унија Горњи Милановац 